Zdrava ekonomija traži prostor, slobodan protok kapitala, znanja, informacija, ideja. Apsolutni sam pobornik ekonomskih sloboda. Ne verujem u poznate koncepte: “Hajde da mi napravimo naše tržište i barijere, pa da to bude naše i ničije više”

Kafa, slatkiši, maline, igračke, Srebrno jezero… sve je to fokus rada Slobodana Vučićevića, generalnog direktora Grand kafe, predsednika Upravnog odbora konditorske kompanije Soko Štark i izvršnog direktora prehrambene grupacije Droga – Kolinska za jugoistočnu Evropu. U intervjuu za Magazin Biznis, gospodin Vučićević ističe da suštinu privrednog razvoja čini uspešan biznis tim.

– Osnov biznisa su ljudi. Sa dobrim timom i dobrom organizacijom, praktično, možete sve. A bez toga, gotovo ništa, ma koliko imali savremene mašine, softvere, novac.

Soko Štark ste kupili prošle godine, u ovo doba. Platili ste oko 35 miliona evra za preuzimanje vlasništva. Kakvi su rezultati?

– U fabrici se mnogo radi, mada se na tržištu to još uvek ne vidi. Zatekli smo – uspavanog giganta. Do sada smo investirali oko šest miliona evra, ali se tek sada montiraju prve mašine. Paralelno se radi na novim proizvodima. Već u narednih nekoliko dana pojaviće se novi brendovi: čoko smoki, novi prima slani štapići, novi brendovi keksa…

Soko Štark je imao i velike viškove zaposlenih?

– Zatekli smo 2.300 ljudi, a ovoj kompaniji je dovoljno 1.000. Sada smo sveli taj broj na 1.430. Manji broj radnika je otišao u penziju, ostali su se opredelili za otpremnine. Dobijali su 400 evra po godini staža, do sada nas je socijalni program koštao blizu osam miliona evra.

Grand prom, time i Soko Štark, deo je slovenačkog prehrambenog koncerna Droga – Kolinska?

– To je jedinstven koncept: ja sam ušao u vlasničku strukturu Droga – Kolinska, a oni u Grand prom. Onda sam kupio Soko Štark, pa su oni ušli u Soko Štark. Sada je to zrela, svestrana saradnja; pa skeptici dolaze po savet kako da i oni, u svojim poslovima, urade isto ili nešto slično. Takvih slučajeva će tek biti, jer nismo mi mimo sveta – “milka” je švajcarska čokolada, a drže je Amerikanci. U Nemačkoj je čuveni “Bos”, a njegovi su vlasnici Italijani. I odgonetka je tako jednostavna – velike firme traže veliko tržište.

Povezali ste se sa Drogom – Kolinskom?

– Za zdravu ekonomiju je potreban prostor, slobodan protok kapitala, znanja, informacija, ideja. Apsolutni sam pobornik ekonomskih sloboda. Ne verujem u poznate koncepte: “Hajde da mi napravimo naše tržište i barijere, pa da tržište bude naše i ničije više”. Kada sam krenuo u povezivanje sa Drogom – Kolinskom, naravno da je bilo skeptika koji su pitali – šta će ti to, kako to, zbog čega, koji su motivi?

Regionalna saradnja

Da bismo mogli da govorimo o otvaranju tržišta regiona, da očekujemo kvalitetnu poslovnu saradnju i razvoj domaće privrede, jedan od osnovnih uslova je slobodan protok informacija.

Sredinom maja, zajedno sa Drogom – Kolinskom, organizovali smo posetu Beogradu sedam privrednih novinara uglednih slovenačkih medijskih kuća – Finance, Mladina, Dnevnik, agencija STA, Delo i hrvatskog Business Hrvatska. Tokom jednodnevne posete novinari su obišli proizvodne pogone Grand proma i Štarka i upoznali se sa poslovnim planovima ova dva preduzeća. Grand im je obezbedio kontakte i informacije o domaćim privrednim kretanjima kako bi lakše razumeli trenutnu situaciju u Srbiji.

Mislim da je važno da privrednici u regionu shvate da nam je svima u interesu da radimo na stvaranju ne samo otvorenog i slobodnog privrednog ambijenta, već i potpuno transparentnog tržišta u pogledu pristupa informacijama. Jer, kao i u običnom životu, informacije su neophodan uslov za poslovanje.

Kako je došlo do tog ara00:41:31nžmana?

– Suština je bila u tome da se napravi veći i drugačiji koncept, da priča bude šira i višeslojna. Život, pa ni ekonomski, ne treba da bude dosadan. Nekoliko godina sam bio u pregovorima sa većinom svetskih firmi kafe. Ono što su oni hteli bila je prodaja. Takav aranžman mi nije odgovarao i najbolju ponudu sam dobio od Droge – Kolinske. Mi smo proširili ingerencije – radimo kafu za sve teritorije, računajući i Sloveniju. Dobili smo Srbiju, BiH i Makedoniju sa celokupnim programom Droge – Kolinske. Sa druge strane, oni su jaki u Rusiji – Droga – Kolinska je vodeći proizvođač dečje hrane u Rusiji – pod imenom “Bebi”.

 

Koliko je tačno mišljenje da je veliko učešće slovenačkih kompanija u privatizaciji u Srbiji motivisano korišćenjem sporazuma o slobodnoj trgovini koju smo mi ekskluzivno dobili sa Rusijom?

– Sporazum o zoni slobodne trgovine sa Rusijom je izuzetno dobar, ali rezultate, nažalost, ne daje. Taj sporazum je donet pre sedam godina. Ideja je bila dobra, zvučalo je dobro, ali u realnom životu on nije prošao. A, ako se to nije desilo za sedam godina, ne verujem ni da će u budućnosti. Pogledajte podatke o obimu našeg izvoza. Šta je razlog? Mislim da je u pitanju udaljenost. Troškovi transporta pojedu svu zaradu. Tačno je da mi nemamo troškove carine, ali šta to vredi kada u Rusiji postoje firme koje proizvode tu robu i to jeftinije.

Hoćete da kažete da je to bio samo marketing?

– Ispalo je tako. Međutim, ono u šta ja verujem to je naša lokalna zona slobodne trgovine: Hrvatska, Srbija, BiH, Crna Gora, Makedonija i Albanija. To je nešto što je smišljeno da pomogne ovom regionu. Kada imate bescarinsku zonu sa 20 miliona stanovnika, onda dobijate veliko tržište. Daje nam se prilika da razvijamo svoje proizvode. Ne možete napraviti veliki proizvod ako nemate veliko tržište, a ta nam se mogućnost sada pruža.

Očekujete li ponovno uspostavljanje tržišta nekadašnje SFRJ?

– Da, na neki način. Bila bi to bivša SFRJ, minus Slovenija, plus Albanija. Inače, svoje regionalne ambicije Grand prom je otpočeo izgradnjom fabrike kafe u Bosni i Hercegovini još 2004. godine, zahvaljujući kreditu Evropske banke za obnovu i razvoj u iznosu od sedam miliona evra. Udruživanjem sa Drogom – Kolinskom postali smo deo porodice sa regionalnim predznakom. Prošle godine počelo se sa proizvodnjom kafe i u Makedoniji, a kupljene su dve makedonske kompanije: jedna je njihov najpoznatiji proizvođač bezalkoholnih pića Slovin – Jugokokta, a druga je vodeći domaći proizvođač kafe Zlatno zrno. Takođe, trenutno najveća investicija u prehrambenoj industriji u Bosni i Hercegovini jeste fabrika pašteta Argeta, vredna 25 miliona evra. Naše regionalne udružene kompanije ove godine će imati promet od 350 miliona evra, a cilj nam je da dostignemo promet od 500 miliona evra, i to većim delom sopstvenim razvojem i rastom, a ne samo akvizicijama.

Skica za portret

Slobodan Vučićević je jedan od onih domaćih biznismena koji mogu mirne duše da kažu da su počeli od nule. Njegova poslovna biografija počinje 1986. godine kada se u Ameriku uputio kao apsolvent Ekonomskog fakulteta. Posle četiri godine provedene u SAD vratio se u Srbiju sa oko 100.000 dolara, američkim pasošem i znanjem koje je omogućilo njegovoj kompaniji da danas bude jedan od lidera na tržištu Balkana. Devedesetih godina, kada su nicale male pržionice koje su distribuirale “kafu bez brenda”, prodao je 700 mašina za prženje i oko 2.000 mlinova iz Turske. Ali, veliki uspeh počinje tek 1998. godine, kada Vučićević osniva firmu Grand prom koja se bavi distribucijom “grand” kafe. Ova kompanija prodaje 15 miliona kilograma kafe godišnje a do tog uspeha došla je zahvaljujući velikim ulaganjima u tehnologiju i u reklamne kampanje. U Srbiji je nadaleko čuven serijal spotova sa glumcima Draganom Nikolićem i Milenom Dravić. Na reklamama u BiH glavni “glumci” su bili Halid Bešlić i Kemal Monteno.

U poslovne uspehe svakako se ubraja i udruživanje sa slovenačkom grupacijom Droga – Kolinska. Vučićević je toj grupaciji prodao 75 odsto svoje kompanije za 45 miliona evra, a dobio je 10 odsto vlasništva u grupaciji i mesto generalnog direktora za jugoistočnu Evropu.

Porodični biznis Vučićevića danas je razvijen u pet od šest republika bivše Jugoslavije a u sastavu se nalaze kompanije Deksi Ko i Tesito kompani (igračke), Malina produkt (proizvodnja i izvoz smrznutog voća) i Kofikom (proizvodnja i distribucija “grand” kafe u BiH), a postao je i vlasnik Soko Štarka od kojeg očekuje da sa trenutnih 47 miliona evra prometa godišnje dostigne magičnih 100 miliona i bude konkurent hrvatskom Krašu. Slobodan Vučićević rođen je 1962. u Prijepolju. Diplomirao je spoljnu trgovinu na Ekonomskom fakultetu.

Kada odete u Zagreb, Sarajevo, Skoplje… da li i oni dele te želje?

– Zazora je sve manje. Sve se manje priča o prošlosti, ljudi se okreću budućnosti. Regionalno povezivanje je za sve nas dobitna kombinacija. Sva roba iz Evropske unije biće ocarinjena, a naša će ići u zemlje Evropske unije bez carine, i unutar regiona će biti potpuno slobodan protok robe, sa izuzetkom neke akcizne robe.

Kako će to ići kada se i sada odavde čuju ovakva lamentiranja: Slovenci i Hrvati, eto, kupuju ovde šta god požele, a nama tamo ne daju ništa?

– Odgovoriću vam jednostavno: ne verujem u te teorije zavere. Suviše je kod nas u Srbiji atraktivnih programa da bismo ulagali u inostranstvo. S druge strane, zašto Slovenci ulažu ovde? Pa, zato što je tamo, uglavnom, sve upakovano. Tamo postoji višak novca, a manjak projekata. Otuda, nema tamo problem samo srpski kapital, već i britanski, mađarski, finski. Jer, nema dovoljno projekata u koje bi se ulagalo, a višak slobodnih finansijskih sredstava je veliki.

Ako je Hrvatska malo specifična, a mislim da je pitanje dana kada će se i ona otvoriti, ne treba zaboraviti da je u Srbiji više projekata nego novca i zato se ovde i najviše investira. Zato ovde najviše investiramo i mi i stranci. I smatram da stranci, ma odakle bili, treba još više da investiraju.

Ističemo da smo izuzetno otvorena zemlja za inostrana ulaganja, a podaci pokazuju da se privatizacija društvenog sektora privodi kraju, a da je udeo stranih kupaca tek oko 10 odsto?

– Kako se to desilo? Deo objašnjenja leži u tome da smo sa privatizacijom zakasnili deset godina i tako postali neatraktivni za inostrani kapital. Mnoge velike svetske kompanije nisu došle jer su se već pozicionirale u nekoj drugoj zemlji regiona. Drugi deo objašnjenja je taj da je izostao napor da se, i u takvom miljeu, ipak animiraju investitori. Smatram da je i u takvom miljeu mogla da se obezbedi konkurencija. Ovako, znatan deo privatizacije je urađen u uskom krugu ljudi, raznim tehnikama, a sve sa objašnjenjima da je izuzetno, nacionalno važno da kupac bude domaći. I tako, kad se popusti na jednom slučaju, onda ide drugi, treći… Ishod je taj da smo privatizaciju uradili sa nekoliko milijardi evra nižom cenom nego što je bila njena realna vrednost.

Imate zamerke na način na koji je urađena privatizacija?

– Privatna svojina i demokratija su, po meni, dva najveća društvena dostignuća. Na žalost, mi smo u dužem periodu imali problem i sa jednim i sa drugim. Kamo sreće da je privatizacija u Srbiji izvedena početkom 90-ih godina! Da je to urađeno, ova zemlja bi danas izgledala potpuno drugačije. Nije, naravno, nikada prekasno, ali je ceo proces mogao da se uradi mnogo bolje, mnogo transparentnije. Ni jedna privatizacija nije laka, a mi smo učinili da bude teška, mnogo teža nego što bi trebalo. I ljudi su svesni toga. Ali, bože moj – već smo pri kraju, tako nam je kako nam je.

Na obali Dunava

U opštini Veliko Gradište, kod Srebrnog jezera na obali Dunava, Vučićević namerava da gradi moderan turistički centar “Pinkum” i da uloži više miliona evra. Na 25 hektara biće izgrađen savremeni kongresno-rekreacioni centar sa marinom, a rok za završetak je pet godina.

Vučićević kaže da je njegova namera da na najkvalitetnijoj lokaciji u regionu izgradi turistički centar koji će biti opremljen najsavremenijim kongresnim, rekreacionim i sportskim sadržajem po najvišim svetskim standardima.

Na konkurs za idejno rešenje urbanističko-arhitektonskog kompleksa pristiglo je 27 projekata, a sedam odabranih radova biće osnova za dalju realizaciju.

 

Kako biste ocenili poslovnu klimu u Srbiji?

– Na žalost, promene ne idu brže. Prejaka je veza između politike i biznisa, pa zato i nemamo ovde više velikih inostranih kompanija i zato su nam investicije male. U prošloj godini direktne strane investicije u Srbiji iznosile su oko 1,9 milijardi dolara, dok je od 2002. do 2005. godine u našu zemlju ukupno ušlo 4,8 milijardi dolara. Poređenja radi, u Slovačku je samo u prošloj godini ušlo 13 milijardi dolara stranih investicija, u Češku 11,4 milijarde dolara.

 

Vaša poslovna imperija ne završava se sa Grand promom. Tu su i porodične kompanije igračaka Deksi Ko i Tesito, zatim linija smrznutog voća u Požegi Malina produkt, pa fabrika kafe u Bosni Kofikom, a onda plantaža kafe u Brazilu? Kako sve uspevate?

– Jesam li ovo već naglasio: sve je stvar organizacije i dobrog menadžmenta. Firma, naime, može da raste sve dotle dok njena sopstvena organizacija funkcioniše.

Da li je isplativ izvoz maline?

– Nije. U stvari, to je samo fama o sjaju i bedi našeg strateškog proizvoda. U izvoz maline sam ušao u vreme kad je vladala nestašica deviza, pa smo morali svi da izvozimo. Sagradili smo hladnjaču za četiri miliona evra i sada taj posao moramo da izguramo do kraja, kako bismo je i otplatili.

A plantaža u Brazilu?

– Tamo sve ide svojim tokom – upravo je berba u punom jeku. Na žalost, nemam mnogo vremena da češće odlazim tamo. Ali se tešim: kad se ovde poslovi uhodaju, kad naiđe faza da ne moram da radim ovoliko, tamo ću, na samoj plantaži, napraviti kuću. Tamo je sjajno, i to je za mene jedno potpuno novo iskustvo.

Sada ulazite i u turizam, i to krupnim koracima? Pravite u Velikom Gradištu, na Srebrnom jezeru, turističku destinaciju?

– Taj poduhvat je mešavina poslovnog aranžmana i moje velike ljubavi prema reci, vodi i ribolovu. Ovo je moj lični projekat, proistekao iz ogromne ljubavi prema prirodi i Dunavu. Već petnaest godina idem u ribolov na Srebrno jezero i emotivno sam vezan za taj kraj. Želim da materijalizujem sopstveni koncept uživanja u svim prednostima koje nam priroda pruža, da stvorim jedinstvenu ambijentalnu celinu koja će pravim poštovaocima prirode pružiti veći broj sadržaja na jednom mestu – od kongresnog turizma, do uživanja u ribolovu, plovidbi, raznim sportovima…

Reč je o ogromnoj investiciji?

– To je višemilionska investicija, ali valjda ću uspeti. Pokazaće se da Srebrno jezero može da bude turistički brend Srbije. Projekat je izuzetno prihvaćen i u lokalnoj zajednici. Otvorena je i srednja Turistička škola, a u planu je i otvaranje Više škole. Vrlo mi je bitno da to krene pravim putem, da uspemo da primenimo najbolja svetska iskustva. A postoji i čvrsta osnova – svi imamo veliku želju da uspemo.

Nacionalni brend

Od pre mesec dana predsednik ste Upravnog odbora fudbalskog kluba Crvena zvezda?

“Zvezda” je i u bivšoj Jugoslaviji uvek bila sinonim za prave sportske vrednosti. Iz nje su potekli naši najznačajniji reprezentativci, a “Zvezda” je i danas nacionalni brend i ozbiljan sportski klub. Vremena su se, međutim, promenila: sport mora sve više da se oslanja na sopstvene snage kako bi finansijski opstao, a uprave sportskih društava moraju da razvijaju menadžerske veštine kako bi sačuvali i discipline oko kojih se ne vrte ogromne pare, a koje su rasadnici budućih šampiona, koji će sutra biti ambasadori nacionalnog sporta. Smatram da svi mi koji osećamo i možemo da pomognemo, treba da pokažemo svest o društvenoj odgovornosti i da, svako u onom domenu u kojem je najbolji, treba da pruži svoj doprinos.

Kada vratite film unazad, na svoj početak 1990, šta biste rekli: da li ste dosanjali svoj san?

– Imam tek 44 godine, isuviše je rano za zatvaranje moje knjige. Stvarati i stvarati, to je moj moto. Dok god me bude držala potreba da stvaram, da menjam, da pomeram granice, ulazim u izazove, biću u biznisu. A za mene, između biznisa i stvaralaštva stoji znak jednakosti.

I Vaš ulazak u biznis u Srbiji bio je prilično atipičan? Startovali ste pravo iz Amerike?

– To će sada nekome delovati bajkovito, ali je zbilja bilo tako. Zaputio sam se u Ameriku pravo sa fakulteta, i to sa ambicijom ne da tamo ostanem, da doživim američki san, već da vidim kako to oni tamo rade. To je bila 1986. godina, vreme kada je ovaj prostor bio u dubokom socijalizmu. Vratio sam se u januaru 1990. rukovođen isključivo nostalgijom, a onda se desilo da je posle nekoliko dana usledio program Ante Markovića, kojim je dato pravo da se osnivaju privatna preduzeća. Krenuo sam, naravno, odmah u akciju, naoružan znanjem i ušteđevinom stečenom u Americi. Uvozio sam mašine za prženje kafe i mlinove. Onda je stigla 1992. godina, sankcije, i ja sam spakovao kofere i opet se zaputio preko Atlantika, ali ne na sever, već na jug. Vratio sam se januara 1994. i, kao i prilikom mog prvog povratka 1990, dočekala me je nova promena u zemlja – program prof. dr Dragoslava Avramovića. Nastavio sam biznis i to uvozom mašina za prženje kafe i mlinova, a onda 1998. ušao u proizvodnju kafe, osnovao preduzeće Grand prom, napravio prvi pravi privatni brend kafe.

Još jedan pionirski posao vezan je za Vaše ime: prvi ste napravili reklamu kafe po konceptu TV priče?

– Ispalo je tako, a ni sam ne znam kako. Moguće, bilo je koristi od tolikog lomatanja po Americi. Eto, serijal spotova sa Draganom Nikolićem i Milenom Dravić jedan je od najuspešnijih marketinških poteza ne samo u Srbiji, već i šire.

Šta je motorna snaga u biznisu? Je li to novac do prvog miliona, moć, možda potreba za održanjem te moći?

– Iskustva su različita, mada svi uspešni ljudi imaju zajedničku crtu. Nekome je zaista moto novac, nekome moć, ali ima tu i želje da se sazna i otkrije nešto novo, da se napreduje profesionalno i stvaralački. Ja verujem da ima ljudi koji stvaraju čisto iz tih pobuda. Novac stiže kao posledica, a opet je u funkciji daljeg stvaranja.

M. B.